Sve u svemu, italijanska kuhinja je kombinacija maslinovog ulja (s izuzetkom krajnjeg severa gde se koriste neki drugi zamašćivači), povrća, a naročito, već pomenutog, paradajza, žitarica, voća, sireva i ribe.
Sve ovo Italijani konzumiraju u dva navrata dnevno. Onaj jutarnji obrok, koji nemamo ni mi, ali ga znamo kao doručak, zamenjuju jednim kapućinom.
Znači, ručak im je prvi, a večera drugi obrok. Ono što je bitno je da se, bilo da se radi o ručku bilo da se radi o večeri, nigde ne sme žuriti. Jede se polako, „uz (vinsku) čašu razgovora“, potpuno se posvećujući uživanju u ukusu svakog pojedinog dela obroka.
Inače, tradicionalni italijanski meni izgleda ovako:
– antipasto je toplo ili hladno predjelo.
– primo, prvo jelo, je toplo jelo. U toj ulozi će se naći pasta, rižoto, njoke, palenta ili neka supa i sve to, uglavnom, u vegetarijanskom izdanju.
– secondo, drugo ili glavno jelo, je riba, ili već neki plodovi mora, ili meso. Najviše se koristi teletina, mada je, u poslednjih šezdeset godina, i govedima sve aktuelnija.
– contorno, sporedno jelo, je neka salata ili već neko povrće i uvek ide posle glavnog jela.
– dolce, desert, može biti svašta. U ovoj, od mesta do mesta, tako različitoj kuhinji se, verovatno, deserti razlikuju najviše. Ne bi bilo preterano reći ni da svaka kuća ima svoju poslasticu, ili bar svoju varijantu neke. Sladoled, granita ili tiramisu su samo maleni deo onoga što Vam može biti posluženo u ovom delu obroka.
– caffe tj., sad već svima dobro znani, espresso. Kraći, duži, s mlekom ili bez, u svakom slučaju, pije se posle jela.
– ammazzacaffe, u bukvalnom prevodu, ubica kafe je mala čaša likera koja se pije posle kafe da ublaži njen ukus. I ovde postoje brojne vrste, ali su najpoznatiji grappa, od grožđa, amaro, od billja i limoncello, od limuna.
Izuzetak je Toskana u kojoj je prihvaćeno pravilo da je „glavno jelo“ glavno jelo.